Otvorena pitanja o porezima
Kristijan Ristić
Svaka poreska reforma, po reformatorima, ima unapred postavljena dva cilja: podsticanje stvaranja bogatstva i njegova pravedna raspodela. A to sa svoje strane treba da doprinese sniženju ukupnog poreskog opterećenja, smanjenju udela države u privrednim aktivnostima, podsticanju rasta akumulacije i kapitala i stimuliranju inovacija. Teorijski posmatrano, oporezivanje po definiciji koči rast na tri načina: prvo, preterano oporezivanje može iskriviti izbor između rada i dokolice i između oporezivih i neoporezivih delatnosti; drugo, previsoko oporezivanje dohotka isključuje izbor između sadašnje i buduće potrošnje, favorizujući sadašnju potrošnju i isključujući štednju (a preko povećanja kamatne stope i investicija i tehnološki napredak) i, treće, preoštro oporezivanje dohotka obuzdava sklonost ka preuzimanju rizika i slabi međunarodnu konkurenciju. Tako nastupa kumulativni proces, koji implicira povećanje subvencija (kao zaštitni instrument),koje se moraju finansirati ili direktnim povećanjem poreza ili stvaranjem sve većeg budžetskog deficita, koji dovodi do anticipiranja viših poreza u budućnosti. Danas su, međutim, dostignuti nivo državnog ingerisanja u tržišni i privredni mehanizam [7] i dosegnuti nivo fiskalnog opterećenja, nezaobilazni suštinski test provere u vrednovanju efekata javnog sektora. Zato u prvi plan izbijaju problemi i dileme [8]: (1) da li porezi guše podsticaje za radom, štednjom i investicijama, (2) kako i koliko porezi utiču na sveukupnu alokaciju privrednih resursa i redistribuciju dohotka, (3) kakve su i kolike koristi od državnih ulaganja, (4) kakvi efekti proističu iz vladinih programa izdataka, (5) koliko je privredni sektor istisnut sa tržišta hartija od vrednosti i (6) koje su perspektive javnog sektora u budućnosti, koji traže decidirane odgovore i nove alternative. Valja otvoriti i zatvoriti novi krug o značaju i dometu fiskalne politike u okviru makroekonomske politike. Izgleda da je izdaleka započeta monetaristička kontrarevolucija protiv posleratne kejnzijanske revolucije uticala na ponovno oživljavanje značaja nekada pouzdane fiskalne politike; ali se sada nova „fiskalna revolucija“ situira u okvir teorije ekonomike ponude.