Čovečanstvo je danas konfrotirano sa mnoštvom egzistencijalnih kriza, među kojima ekološka kriza zauzima posebno mesto. Do sada čovek nije bio u stanju da stvori jedan idealan sistem civilizacije i da izbegne kriza stanja tog sistema. Ekološka svest predstavlja neophodnu osnovu daljeg, održivog razvoja zaštite životne sredine. Zajedno sa znanjima i veštinama obezbeđuje osnovu za pomeranje u veće sisteme, šire ciljeve i sofisticiranije razumevanje uzroka, veza i posledica koji vladaju u životnoj sredini. Zaštita i unapređenje čovekove sredine značajan je globalni problem savremenog društva. Njegovo rešavanje inicira, između ostalog i pronalazak načina za racionalno i kompleksno korišćenje prirodnih resursa, te načina za vođenje aktivne demografske politike i razvijenje i unapređenje međunarodne saradnje u oblasti naučnih istraživanja. Novi odnos prema životnoj sredini, kao i preobražaj duha savremene sfere rada postaje imperativ. Koncepcija održivog razvoja nudi mogućnost harmoničnog razvoja.

Naše vreme, je samo kalendarska granica XX i XXI v., drugog i tećeg milenijuma naše ere, ali i određeni prelomni moment razvoja čovečanstva. U novim uslovima postojanja prethodne teorije imaju ograničenu oblast primene. Tako se pretpostavlja da je osnovni i na kraju kajeva određujući faktor istorijskog procesa, proizvodne snage, nivo koji krakakteriše stepen čovekovog ovladavanja prirodnim silama. Zaista od vremena početka industrijske revolucije ekonomska sredina (materijalni uslovi života društva) se brzo menjala. Pomoću tehničkih dostignuća čovek je obezbedio sebi komforne uslove egzistencije. Rast njegovih mogućnosti činio se bezgraničnim. Međutim, praralelno sa rastom proizvodnje i odgovarajućih potreba, sve veći značaj stiču i naličja civilizacije.

Ako je ranije bilo moguće smatrati, da čovekovo društvo postoji i kreće se po svojim zakonima, u značajnom stepenu nezavisno od svojstava sredine, to sada eto već nije tako. Za poslednjih sto godina delatnost čoveka se izdigla na planetarne razmere : neprekidno raste antropogeno opterećenje na životnu sredinu (antropogenija – nauka o postanku i razvitku čoveka i ljudskih vrsta.), čovek je potčinio prirodu, nateravši je da služi njegovim interesima, ali kao rezultat su se dogodile neplanirane kvalitativne promene. Sve se našlo pod udarom: voda, vazduh, zemljište, flora,fauna, zdravlje ljudi, pa čak i samo postojanje biosfere. U tim uslovima već ne možemo razmatrati čoveka i sredinu odvojeno, odvojenu jedno od drugoga, već samo u jednom sistemu priroda-društvo.

U naše vreme čovek se nalazi u informacionom polju, formiranom novim sredstvima komunikacije, naročito sredstvima javnog informisanja. To polje delujući neposredno na mozak, može vršiti na čoveka ne manji uticaj nego njogov materijalni položaj. On neposredno utiče na stanje proizvodnih snaga, koje se već ne može razmatrati odvojeno od informacione sredine. Za poslednjih pola veka takođe se izmenio i sam karakter proizvodnje. Nauka je postala neposredna proizvodna snaga, nastali su i razvili se mikroelektronika, informatika, robotika, biotehnologije, koje utiču ne samo na način života, nego i na biološke osnove čovekove egzistencije. Danas kada je razvoj civilizacije prišao kritičnoj granici, samo sfera razuma može ukazati na puteve izlaza iz narastajućih globalnih teškoća.